Историја.

Основну дефиницију IQ обликовао је 1912. године немачки психолог Wиллиам Стерн који је дефинисао меру интелигенције као однос између привидне "менталне старости" и стварне "календарске" старости:

Ако су на, пример, интелектуалне способности десетогодишњег дечака на нивоу тринаестогодишнег дјечака, његов IQ је раван 130 (100x13/10).

Приликом тестирања IQ користе се задаци коју су разврстани према томе каква је старост појединаца који су у стању свладати те задатке. Ментална старост се утврђује према најзахтевнијим задацима које је тестирана особа била у стању да реши на одговарајући начин.

Просечним IQ сматра се IQ у распону од 90–110.

Међутим, Стернов израчун IQ има смисла само код утврђивања IQ код деце; код одраслих особа се данас преферира релативни коефицијент који се означава као девијациони IQ, код чијег се израчунавања упоређује ниво интелектуалних способности појединца у односу на просечне резултате популације. Око 50 % популације има просечан IQ (тј. 90–110). IQ од 110–139 има око 13 % популације, а међу генијалце спада око 1,5 % житеља планете. Ниском интелигенцијом сматра се резултат измедју 80–89 %. Интелектуално стање људи са IQ спод 70 % означује се (силазно): дебилност, имбецилност и идиоција. Дебили се могу образовати и васпитати, имбецили само васпитати, док се идиоти не могу образовати нити васпитати. То што имате одређен IQ још не игра некакву значајну улогу у животу, нпр. радник може имати IQ изнад 125.

И мерење односно утврђивање IQ је прешло одређени развој. Један од најтачнијих тестова IQ је управо овај тест с којим сте се управо сусрели. Међутим, како се неке ствари током свих оних година нису промениле, немојте се чудити да ћете морати и на овом тесту неколико пута навести Вашу старост. То је само због тога да би резултат био што тачнији. Пуно среће!